Ponedeljak, juni: Ovo je istorijski dan za Srbiju, mir nema alternativu, sacuvali smo Kosovo, herojski otpor vojske i policije bice upisan zlatnim slovima u deviznu knjizicu Slobodana Milosevica, srecan je narod koji ima tako mudrog i nepopustljivog vodju, budi se Rusija, otvara krmeljive oci Kina, dize glavu Indija, celi je svet na nasoj strani, sveta srpska zemlja je ostala u okviru Jugoslavije, male i siromasne zemlje (kako joj ovih dana tepaju preko televizije), gde su, bre, oni herojski dani kad su se ispisivali grafiti "Srbija do Tokija", ili godine u kojima je gotovo citava Srbija zivela u uverenju da je granica Karlobag-Karlovac-Bec-Ogulin-Virovitica prirodna odbrana od Novog Svetskog Poretka, kad se na mitingaskoj javi sanjalo o Srpskom Zagrebu, Srpskoj Ljubljani i Srpskom Mostaru. Gledam televiziju, citam cenzurisane dnevne novine i slusam Radio Beograd: nema ni reci o povlacenju srpske vojske, srpske policije i srpskih paravojnih jedinica s Kosova. Dok u Makedoniji NATO generali razgovaraju s razocaranim predstavnicima neceg sto se zove Vojska Jugoslavije, Televizija nas orvelovski obavestava da mi, u stvari, ne razgovaramo, nego pregovaramo s vojnom misijom Ujedinjenih nacija. Ne povlacimo se, nego ispunjavamo drugu i 10. tacku Sporazuma, koji su samo neki ovdasnji mediji, stidljivo, u detaljima objavili.

Kosovo ce, tvrde nam, biti vecno u rukama Srbije: niko ne pominje da ce pedesetak tisuca NATO vojnika svojom fasistickom (a kakvom drugom?) cizmom gaziti po duhovnim povrsinama srpskog nacionalnog bica, niko ne priznaje da smo porazeni i ponizeni (tim redom), u patriotskom delirijumu govori se o Obnovi, pomoci Evrope, milijarde dolara samo svetlucaju na ekranu, fali jos recenica da je Slobodan Milosevic nezaobilazni faktor na Balkanu i da bismo bez njega jos odavno otisli u pizdu materinu.

Srecom, danas, sedamdesetak dana nakon NATO napada, sve je pod kontrolom: samo je dva miliona ljudi bez posla zbog srusenih fabrika i unistene privrede; niko nista ne radi, penzije kasne vise od cetiri meseca i sve su manje; plate su u svim (privatnim i drzavnim) sektorima smesne - pedeset nemackih maraka izgleda kao citavo bogatstvo, gde su oni dani Ante Markovica kad je Srbija bila nezadovoljna (hrvatskim) premijerom jer njeni radnici tad imaju samo 1.000 maraka mesecno i sansu da budu dio Evrope, a danas, devet godina docnije - Evropa je ta koja je, TV recima, mentalno zaostala, postala americka kurva, bezosecajna, antisrpska, antipravoslavna, antiespeesovska, stvarno bez razloga, pa, Srbija u ratu u Hrvatskoj i Bosni ucestvovala nije, nicim izazvane sankcije drzale su je bez razloga u kavezu, jos uvek se ne zna ko je pucao na Sarajevo, ne bi valjda onaj nezni pesnik Karadzic, koji ima onaku vitku i inteligentnu kcer...

Na koljenima, spremna da iz nekoliko pokusaja prihvati sve sto joj se kaze, Srbija poseduje idealan erotski obim balkanske banana-republike: zabranjuje se njenim trupama da se povlace preko Crne Gore, zabranjuju se svi vojni letovi ispod 44. paralele, zabranjuje se davanje bilo kakve pomoci dok je ovakav rezim na vlasti. Rat je bio bolji, jebes mu mater. Sedeli smo bez vode i struje, okretali telefonom Split, Sarajevo i Zagreb, pokusavajuci da na tudjim iskustvima ratne proslosti izgradimo sadasnju buducnost: jedemo sardine, gledamo u svecu, peremo se vodom iz plasticnih kanistera, slusamo razarajuce eksplozije i na tranzistoru cujemo kako nas "svaka neprijateljska bomba cini jacim i odlucnijim", sve sa ciljem "da Kosovo zauvek ostane u Srbiji".

Za deset dana, NATO vojnici zauvek ce spartati manastirskim imanjima, nece se cuti srpski jezik, s foto-aparatima naoruzani a slucajno zaposleni u Alijansi slikace rustikalno-barokne srpske vojnike bez oruzja koji stoje ispred Srpskih Svetinja i turisticki cuvaju vekovno znamenje. Pogled im je cvrst. Pogled ledeno-celicno-sivi. Srbija do Kosova, vaistinu.

Utorak, maj: Slusali smo (mogu da ponovim, ako hocete), kako smo tokom proteklih tridesetak dana oborili, unistili, sjebali, u mesano meso pretvorili bar dvesta aviona i preko cetiristo bespilotnih letelica, sanduci mrtvih Amerikanaca putuju grckim prugama - javljaju nam drugovi iz Komunisticke partije Grcke (pise Politika, vrlo ekskluzivno), koji su licno izbrojali da smo im u vecna lovista poslali 15.582 aviona, 35.984 bespilotne letelice, vise od dva miliona brodova, podmornica, tomahawka i svetlecih kugli, kuci se nije vratilo 1.854.987 vojnika, sve se to na RTS Televiziji lepo culo, bilo je samo pitanje kad ce fasisti zvani nacisti da se predaju, i tako porazeni, u frivolnoj depresiji, usetaju na Kosovo dok se mi, Srbi, pobjednicki i dostojanstveno, povlacimo.

Ziveli smo pod utiskom velicanstvene srpske pobede (Ivan Markovic iz Jugoslovenske levice u nekoliko navrata najavio je da "mi branimo ceo svet", "mi smo prva i poslednja odbrana Planete", "mi smo pocetak XXI veka") sve dok se oko devet-deset-jedanaest-oko ponoci-jedan-dva-tri-cetiri sata... ne bi zacula sirena (284 x 2 tokom 75 dana: matematicki zadatak za male Bosnjake!) i dok ne bismo uzivo gledali kako nas pretvaraju u beton, komade, pepeo i komadice stakla. Jos kad deset tona eksploziva grune pedesetak metara od tvog stana, pa letis u vazduh, u vazduhu se zahvaljujes Slobodanu Milosevicu sto ti je omogucio da budes mirovni akrobata, hvala, dragi Predsednice, sto nemam ni vodu ni struju, sto ne mogu da zaradim platu; hvala na Hilandarskom prokletstvu da je Vasa Porodica skromno, kako umije, prezivela ove fasisticke napade; jebes, Predsednice, cinjenicu da mi je stan otisao u kurac, vidite kako su se prozori sitno polomili, duva uvece i pada kisa, ali, neka vas to ne brine - vazno je da je vasa Srbija do naseg Kosova!

Sreda, april: Prvi put nemam vode danima i - odmah mislim na Sarajevo. S kanisterima u rukama/u torbi, krecem u avanturu nabavke vode: znam, nema snajperista, jeste mrak na ulici, ali imbecilna potreba za H2O tekucinom (sudovi, toalet, umivanje, propiranje genitalnih delova) jaca je od Patriotskog Osecanja da je u ovom casu - vidim na Televiziji - "cela Srbija postala jedna partija. Njeno ime je Sloboda".

Vucem one kanistere na dvanaesti sprat, palim svecu, gledam u mrakom pokriveni Beograd i po milioniti put pitam se: zasto u februaru i martu ne potpisasmo sve one papire iz Rambouilleta i Pariza, da nam ostanu fabrike, zgrade, kasarne, preduzeca, kvartovi, mostovi, rezervoari benzina... Unistena, na komade razvaljena Srbija, brani se vicem: Lala u Beogradu pita kako da dodje do Novog Sada? Lako, kazu mu, krenes preko Bosne i Hrvatske u Crnu Goru, uzmes feribot za Bari, krenes za Aviano, a tamo - svakih 15 minuta imas direktni avion za Novi Sad!

Cujemo, znamo, vidimo: nigde niko i nista ne radi, ljudi se zavukli u kuce, ko bas mora (pod radnom obavezom) ide na posao i kuci donosi 19 nemackih maraka; zivi se od rodjaka iz inostranstva, tajno-tajnih rezervi, sverca, preprodaje. Bulevar Revolucije, nekad jedna od najlepsih ulica Beograda, kroz olupale godine pretvorila se u najvulgarniju pijacu: po automobilima poslagane cigarete, cokolade, primusi, cirilicne knjige, gace, majice, prezervativi, svece, sibice, bugarski diskovi, vinjak iz kucne radionice, joint s Brace Jerkovic, ulosci sa i bez krilca.

Imitacija zivota, 12 godina pod somotskom rukom Milosevica ravno je dozivotnoj robiji u homoseksualnom zatvoru u severnoj Svedskoj: cak i ako se ovaj rat zavrsi - ostaje nam Predsednik, Kosovo ce mozda, jednom biti slobodno, ali mi ostajemo u zatvoru. Opet cujem: Kosovo je - Srbija. Mozda, kad bi se zezali: Srbija do Kosova, za sad. Nemoj da cujem: Srbija do Beograda. Od Beograda.

Cetvrtak, maj/juni: Zemlja u kojoj je opozicija nestala, zemlja u kojoj se ne zna sta je erotska levica a sta oralna desnica (muska Mira Markovic = zenski Vojislav Seselj), zemlja koja je od silnih velikih teritorijalnih ambicija definitivno osvojila 44. paralelu, zemlja u kojoj su nas - mesec dana kasnije, vec je jun - sveli na 27 godina zaostatka u elektroprivrednom sistemu (juce objavili), na 127 godina zaostatka u vodovodnom raspadu, na 2.270 godina u mentalnom raspolozenju koje u alkoholnom delirijumu priziva Ruse & Kineze, objasnjavajuci ovdasnjem nepismenom narodu kako je NATO zeljan da nas pretvori u "plantazu", na sta, mi, razume se, necemo nikad pristati, zasto smo, uostalom, od septembra 1998. do marta 1999. pripretili NATO trupama i rekli im sve sto ce ih zadesiti...

Sinoc (ponedeljak, 7. juni), u osvitu mira - mi, kao, pregovaramo: oni, kao, razgovaraju - setamo mracnim ulicama Zvezdare. Noc je, nebo puno perverznih zvezda koje podrzavaju Nasu Stvar: ne bi svetlile, inace, da ne obozavaju mirotvornu politiku Predsednika one male i siromasne zemlje. Opet nosimo bateriju; gledamo - Gradska cistoca nema dizela, kontejneri se sire ulicama, epidemija na dohvat ruke. Smrde ulice, u Jovanovoj ne mogu da prodjem od smeca i rasturenog djubreta.

Srecom, tridesetak je stepeni, koji ce nam k. voda, djubre, gradski saobracaj (radi samo sest sati dnevno), sta ce nam Evropa kad nam se nudi Lukasenkova Belorusija u kojoj smo vec boravili 1961. Iz Europe cujemo da dolar nece doci u ovu zemlju sve dok je ovaj rezim na vlasti. Fakat da smo za 12 godina blagoslovene Miloseviceve vladavine imali samo nekoliko ratova (Srbija protiv Slovenije 1:3; Srbija protiv Hrvatske 0:4; Srbija protiv Bosne & Hercegovine 1:8; Srbija protiv NATO 0:2.350; te, konacno, Vojska Jugoslavije protiv OVK 0:2 - na penale) mozda govori da su na redu Vojvodina, Sandzak, Crna Gora ili - Beograd.

Opet gori nebo, opet su u plamenu Pancevo i Novi Sad, opet u Beogradu gledamo nebo, opet se secamo Miloseviceve izjave da ce ispuniti sve ono sto je obecao. Godine 1989. Milosevic nam je obecao svedski standard, 10.000 dolara po stanovniku, Srbija ce - rekli su njegovi prijatelji (Momo Kapor, knjizevnik) biti nova Svajcarska/Svicarska, niko nije pominjao da cu deceniju kasnije na Zvezdari tragati za vodom i zavideti Sarajevu koje ovih dana, na beogradskom iskustvu, obnavlja secanje na Karadzicevu granatnu poeziju.

Gledam da ubijam dane sto neprirodnije: ponekad pijem (cesto), ponekad zurim u daljinu, slusam EMF, ponekad pomislim da smo Westendorp i ja istomisljenici, ponekad sebe zamislim u knjizari "Buybook", ponekad u mislima jedem "Kod Faruka", moze hrana, ne moze pice, ponekad zamislim da zivim u drzavi kojoj je stalo do civilizacije, ponekad povracam zaleci se na lose vino, ponekad verujem da sve ovo sanjam i da sam 1986. u Sarajevu, u nekoj ascinici i da je Europa na dohvat ruke, zar ovde 1984. nije bila jebena Olimpijada?!

Utorak, popodne, jul: Ostajemo s Milosevicem, jeste, pobedili smo, naterali smo NATO da dodje na Kosovo (mada je to ovaj nacisticki savez mesecima odbijao), i dalje racunamo na Ruse, Kineze i Indijce; Tajland je nasa, srpska sansa, kad ukrstimo njihove rize s nasim planinama, okrenuce se svetski, balkanski politicki proces.

Mozda jesmo porazeni, ali smo pobedili. Ko ne veruje, neka ode na Kosovo, gde je granica sa Srbijom. Za sad.